ТАЈНУ
цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, – тако рече анђео
Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7).
Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела
Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија
преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1[1], патријарх јерусалимски, да
оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету
повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња,
упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а
он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не
помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о
светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују
чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они,
имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари
које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари
која се збила у нашем роду.