петак, 30. децембар 2011.

Војвода Драшко о Млецима (Горски вијенац)


" (Дође Драшко војвода па се са свијема грли и целива, па сједе међу
њима.)
КНЕЗ РОГАН
Причај штогод, Драшко, од Млетаках!
Какав народ бјеше на те стране?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Какав народ, питаш ли, Рогане?
Ка остали -- не бјеху рогати.
КНЕЗ РОГАН
Знамо, чоче, нијесу рогати,
но бјеху ли згодни и богати?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Бјеше, брате, доста лијепијех,
а грднијех десет пута више;
од бруке се гледат не могаху.
Богатијех бјеше поголемо;
од богатства бјеху полуђели,
ђетињаху исто као бебе.
Сви нуглови пунани празновах;
мучаху се, да им очи прсну,
да одеру кору леба суха.
Гледао сам по два међу собом
ђе упрте какву женетину
тјелесине мртве и лијене
(потегла бих по стотину оках!)
па је носе проз градске улице
усред подне тамо и овамо.
Не боје се чести и поштењу,
тек да стеку да се ками ране.
КНЕЗ ЈАНКО
Бјеху ли им какве куће, Драшко?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Бјеху куће на свијет дивота!
Ама бјеше муке и невоље:
ћескота их несретња дављаше,
смрад велики и тешка запара,
те немаху крви у образу.
ВУК МИЋУНОВИЋ
А како те збиља, дочекаше?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Ко м' у зли час дочекива, Вуче?
Ја нијесам ни позна никога,
а камоли да ме ко дочека,
но ми она ружна мјешавина
не даваше из куће изаћи.
Свагда граја бјеше око мене
када хоћах по граду изаћи,
као у нас бијеле неђеље
кад се крену момчад у машкаре.
Да једнога не би пријатеља,
главом сина Зана Грбичића,
свога дома већ не ћах гледати,
него кости тамо оставити.
А он ме је братски дочекао,
водио ме свуда по Млеткама.
ВУК МАНДУШИЋ
А бјеху ли јунаци, војвода?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Не, божја ти вјера, Мандушићу!
О јунаштву ту не бјеше збора.
Него бјеху к себи домамили,
домамили па их похватали,
јадну нашу браћу соколове,
Далматинце и храбре Хрвате;
па бродове њима напунили
и тиска' их у свијет бијели,
те довукуј благо из свијета
и притискај земље и градове.

СЕРДАР ИВАН
А судови бјеху ли им прави?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Бјеху, брате, да те Бог сачува!
Мало бољи него у Турчина.
Бјеше једна кућа превелика
у којој се грађаху бродови;
ту хиљаду бјеху невољниках,
сви у љута гвожђа попутани,
те грађаху принципу бродове;
ту од плача и љуте невоље
не мили се уљести човјеку.
Једни сужњи бјеху приковани
у путима на веље бродове,
те возаху по мору бродове;
ту их љетње горијаше сунце
и дављаху кише и времена,
не могаху из везе шенути,
но, ка пашче кад га за тор свежеш,
ту чамају и дневи и ноћи.
Најгоре им пак бјеху тавнице
под дворове ђе дужде стојаше;
у најдубљу јаму коју знадеш
није горе ко у њих стојати.
Коњ хоћаше у њима цркнути,
човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камоли чојка несретњега;
они људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама.
Сав протрнем, да их Бог убије,
кад помислим за оно страшило.
Нико жалит не смије никога,
а камоли да му шта поможе.
Када виђех витешку невољу,
забоље ме срце, проговорих:
Што, погани, од људи чините?
Што јуначки људе не смакнете,
што им такве муке ударате?
Док Грбичић мени попришапта:
Немој такве говорит ријечи,
не смије се овде право зборит.
Твоја срећа -- не разумјеше те
И чујте ме што вам данас кажем:
познао сам на оне тавнице
да су божју грдно преступили,
и да ће им царство погинути
и бољима у руке уљести.
ВУК МИЋУНОВИЋ
Будили се ти тако проричеш,
мишљаху ли у свијет за кога?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Нема тога ко с' не боји чега,
да ничега ано свога хлада.
Они страха другога немаху
до од жбирах и до од шпијунах;
од њих свако у Млетке дркташе.
Кад два зборе штогод на улицу,
трећи ухо обрне те слуша,
па онај час трци судницима,
кажи оно што они збораху
и попридај штогод и поглади.
Суд онај час она два ухвати,
па на муке с њима у галију.
Од тога ти бјеху погинули,
међу собом вјеру изгубили.
Колике су с краја у крај Млетке,
ту не бјеше ни једнога чојка
један другог који не држаше
за тајнога жбира и шпијуна.
Грбичић се мени кунијаше
да су једном жбири и шпијуни
облагали једнога принципа
пред сенатом и свијем народом,
и да су му главу откинули
баш на стубе његова палаца.
Како их се други бојат неће
кад могаше облагати дужда!
КНЕЗ ЈАНКО
А бјеше ли игре у Млеткама,
ка ово те се ми играмо?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Бјеше игре, али другојаче.
У једну се кућу сакупљаху
пошто мркни и пошто вечерај.
Кућа бјеше сила од свијета,
ужди у њој хиљаду свијећах;
по зиду јој свуд бјеху пањеге,
цијеле се напуни народа,
тако исто и кућа остала;
свуд могаше из зида виђети
ђе вираху ка миши из гњ'језда.
Док се једна подиже завјеса,
трећи дио од куће отвори.
Боже драги, ту да видиш чуда.
Ту измиље некаквога пука,
то ни у сан никад доћ не може,
сви шарени као дивље мачке.
Док их стаде по кући кривања,
ђе ко бјеше запљаска рукама;
имах мртав паднут од смијеха!
Мало стаде, они отидоше,
а за њима други изидоше.
Такве бруке, таквијех грдилах
нигђе нико јошт видио није!
Носине им по од кварта бјеху,
истрештили очи као тенци,
а зинули ка курјаци гладни;
а дрвене ноге насадили,
па иђаху као на кључеве;
облачили прње и јачине, --
усред подне да га човјек сретне,
сва би му се коса најежила.
Докле неко, да му Бог поможе,
из онијех пањегах завика:
"Бјеж, народе, е изгоре кућа!"
Боже драги, да ту бруку видиш.
Стаде јека, клепет и ломјава,
стаде писка, капе попадаше,
стотина их испод ногах оста;
све се наби, да кркнут не може,
као стока кад је звјерад гоне.
Те ми опет сјутрадан на игру,
кад у кућу нигђе нико нема,
но је пуста кућа затворена.
И јошт ћу ви једну спрдњу причат
(а знам чисто вјероват нећете):
видио сам људе у Млеткама
ђе на коноп скачу и играју.
КНЕЗ РОГАН
То не може бит истина, Драшко,
него су ти очи замаштали.
ВОЈВОДА ДРАШКО
Не знам ништа, но сам их гледао;
и сам мислим да је маштаније.
ОБРАД
Ада што је него маштаније!
Ја сам чуо од једнога ђеда,
у Боку су једни доходили
из Талије, или откуд друго,
на наш пазар исти излазили,
па викнули цијелу народу:
"Погледајте онога кокота!"
Кад погледај онога кокота,
али шљеме за ногу потеже.
Кад онај час, није него сламка!
Другом викни: "Послушај народе,
свак ће сада грозд у руку имат,
грозду ће те бритве принијети,
ал' чувајте, да вас јад не нађе,
немој који грозда откинути!"
Докле свако за по грозд ухвати,
принијеше бритве гроздовима;
кад виђеше чудо невиђено:
сваки себе за нос дохватио,
догна бритву до својега носа!
Докле трећи саврх зида викну:
"Чуј, народе, не потопите се!"
У то рикни низ пазар ријека;
или било мушко или женско,
свак, да гази, уздигни хаљине.
Кад ни воде ни од воде трага,
но свак дига у пазар хаљине
и кренуо ка да воду гази!
Кад виђели е их погрдише,
скочи народ, и би их побили,
но утеци у Котор Латини. --
То играње исто је овакво
што на коноп играју, војвода!
ВУК МИЋУНОВИЋ
Појаху ли уз гусле лијепо?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Какве гусле и какву несрећу?
Ту за гусле и збора не бјеше!
ВУК МИЋУНОВИЋ
Ада за сву игру без гусалах
ја ти не бих пару турску дао.
Ђе се гусле у кућу не чују,
ту је мртва и кућа и људи.
СЕРДАР РАДОЊА
За сваку те работу питасмо;
а гледа ли принципа, војвода?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Гледах, брате, као тебе сада.
СЕРДАР РАДОЊА
А бјеше ли какав, аманати?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Бјеше човјек те од средње руке;
да не бјеше под оним именом,
не шћаше се бојат од урока.
СЕРДАР РАДОЊА
Како ли се зваше, војевода?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Валијеро... и већ не знам како.
СЕРДАР ИВАН
Пита ли те што за ове краје?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Пита, брате, не знам ни сам како.
Ја изидох пред њим с Грбичићем,
поклоних се како ми рекоше.
Пут мене се поосмјехну принцип,
распита ме за наше крајеве,
и шћах рећи љуби Црногорце,
јер спомену све редом бојеве
ђе су наши помогли Млеткама.
Па послијед поче ђетињити;
запита ме за наше сусједе,
за Бошњаке и за Арбанасе:
Кад ухвате -- каже -- Црногорца,
било жива ал' мртва у руке,
хоће ли га изјест, што ли раде?
Ђе изјести, ако Бога знадеш,
ка ће човјек изјести човјека?
Ма сам чуо -- опет ми говори --
један народ тамо змије једе.
Какве змије, честити принципе?
А гадно је на пут погледати --
све се длаке најеже човјеку!
КНЕЗ ЈАНКО
Ја мним те је дочека лијепо?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Но лијепо, него прелијепо!
Обећа ми и што му не исках.
И помислих кад од њега пођох:
благо мени јутрос и довијек,
ево среће за све Црногорце,
дајбуди ћу повест доста праха
да с' имају чим бити с Турцима.
Кад послијед, све оно излиња,
ка да ништа ни зборено није.
И посад му не бих вјеровао
млијеко је да рече бијело.
КНЕЗ РОГАН
А како те рањаху, војвода?
Бјеху ли им лијепа јестива?
ВОЈВОДА ДРАШКО
Ту не бјеше јела изван леба,
но донеси некакве преслачке,
по три уре лижи докле ручај.
Два дијела ту бијаше пука
јоште млади, а обезубили,
све лижући оне посластице.
Од жеље се сад наједох меса. "


1 коментар:

Unknown је рекао...

Opis vojvode dreska